Драган Стојковић-Пикси рођен је 3. марта 1965. године у Нишу, а његова породица је тада живела у селу Паси Пољана. У првом и другом разреду учитељ му је био Витомир Тошић, у трећем и четвртом разреду Радица Живић, а одељењски старешина од петог разреда била је наставница српског језика Оливера Филиповић. Каријеру је започео у „Радничком” из Ниша. Године 1986. прелази у ФК Црвена звезда. Убрзо постаје капитен тима и најбољи играч у Југославији.
Међутим, највеће признање добио је када је 3. маја 1989. промовисан у пету Звездину Звезду. 1990. године прелази у француски Олимпик из Марсеја, са којим већ у првој сезони долази до финала Купа европских шампиона у коме је играо свега неколико минута и то управо против свог бившег клуба, Црвене звезде. Из Олимпика затим прелази у Верону где проводи једну сезону. Своју играчку каријеру завршио је у Нагоји у којој је оставио неизбрисив траг, након неколикоуспешних година играња у земљи излазећег сунца. За репрезентацију је играо 84 утакмице, дебитовао је за национални тим 1984. у Француској. Учесник је Светског првенства у Италији 1990. и Француској 1998. Године, као и Европског првенства 2000. у Холандији и Белгији.
По завршетку играчке каријере, био је председник Фудбалског Савеза Југославије, а од јула 2005. је председник ФК Црвена звезда. Ожењен је и има троје деце. Пикси важи за једног од најомиљенијих српских играча свих времена, и дан-данас се памте његова два гола у осмини финала Мундијала у Италији 1990. У Нагоји, где је играо, сматрају га живом легендом (тамо му је саиграч био Гери Линекер, а тренер Арсен Венгер), а једна трибина стадиона носи његово име. Пикси је у Нишу познат и по следећој анегдоти:
Каже Драгиша Бинић: „Пиксиии, центриши бе!” Пикси одговара: „А, бе, блокишу ме!”.
