Драган Гајић, у први разред Основне школе „Моша Пијаде” кренуо је 1962. године. Радо се сећа својих школских дана:
“С обзиром на то да су моји родитељи били просветни радници, ја сам буквално растао у школи, тако да сам полазак у први разред за мене није представаљао неку велику новину, нити значајнији преокрет у животу. Па ипак, и дан-данас сентиментално сам везан за „нашу школу са Бубња”. То је школа у којој је радила моја мајка Ружица Гајић, коју смо мој отац, моја кћи и ја завршили. Не само због тога што сам у годинама у којима је човек обично носталгичан, ја се са сетом и задовољством сећам своје учитељице Викторије Калајџијевске, својих разредних старешина Анђе Комленац, Аце Радовановића-Фарадеја, наставника Боре Филиповића, Јове Живковића, Љубице Цар, Станислава Станимировића – Станета, Пере Гарчевића, Свете Митровића, Гордане Ђорђевић, Вере Вељковић-Домаћинке, Славка Првуловића,Вере Митић, Вукомира Петковића-Комија, Ранђела Алексића-Раше и многих других. Са сетом се сећам и домара Јордана Ћурчића-Хитлера, баштована… Нажалост, многи од њих више нису међу нама, али су учинили да постанемо добри и познати мајстори, професори, лекари, а пре свега добри људи.
Иако наша школа данас модерније изгледа, морам да признам да ми недостају она летња учионица, оне трибине од земље и фудбалски терен од шљаке, пуцкетање ватре у усијаним „краљица” пећима по учионицама… Било би лепо да и данас у школи постоји неки Милан Радосављевић – Пуки (данас професор физичког васпитања у школи „Бубањски хероји”), који је ходајући на рукама улазио у своју учионицу на другом спрату. А ја сам као ђак био дечко који обећава – млади литерата, можда песник, рецитатор. Зато сам био пресрећан када је моја кћи Катарина, као ђак наше школе, дванаест пута побеђивала на такмичењима у рецитовању. Био сам испуњен поносом не само зато што је она моја, већ и због тога што смо побеђивали „фаворизоване” школе у граду. Испуњава ме задовољство када чујем да су наши ђаци са Бубња најбољи математичари, спортисти… Ја нисам постао ни глумац, ни песник (осим можда притајени, у души), већ професор механике и астрофизике на Природно-математичком факултету у Нишу. Често, када ноћу, пролазећи кроз школско двориште, скраћујем пут до куће, по навици гледам у звездано небо, имам утисак да је великим делом „позитивни кривац” за то што јесам, управо моја школа.”
Драган Гајић се радо сећа својих школски дана и школских приредби које су одржаване у данашњем НКЦ-у.
