Бранимир Ђорђевић рођен је 22. октобра 1942. године у Нишу. Дипломирао је 1965. године на Електронском факултету у Нишу. Магистрирао је 1974, а 1977. докторирао на истом факултету и добио звање доктора техничких наука. Своје богато истраживачко искуство делио је са свим студентима.
Главне области његовог професионалног интересовања налазе се у примени информационих система, рачунарских мрежа и дигиталне електронике. Његови радови су објављени у многим домаћим и ме ђународним часописима и зборницима. Публикације његових радова се налазе у многим државама света од Америке до Бугарске. У његовој радној биографији истичу се две специјализације на међународно признатим и престижним факултетима у Бостону и Кембриџу.
На универзитету у Нишу ради од 1966. године, најпре као асистент, а затим доцент и ванредни професор. Један је од ретких ректора Универзитета који је несебично доприносио квалитету образовања студената и положаја професора нишких универзитета.
Његова прва сећања о основној школи досежу до 1951. године када је у школу дошао у трећи разред. учитељица Костић је била прва особа са којом се сусрео у просторијама школе. Школа је тада била живо место у коме су се окупљала деца из краја и у коме игра никад није престајала. У петом разреду његов разредни старешина била је Љиљана Кречковић, која му је предавала српски језик.
Професорка биологије Мичурина, како су га звали, сећа се као особе која је уређивала двориште школе које је у то време било велика башта. За време великог одмора са школског разгласа емитована је музика и теме из француског језика, тј. конверзација на француском језику где је он представљао дечака Пјера, а другарица Марију. Са другом из одељења. Ацом Костићем, некадашњим директором Електротехничке школе, Љиљаном Димитријевић и Ралетом Радивојевићем на гештетнеру издавали су свој одељенски часопис који се једноставно звао „VIII 4“.
У то време била је јако актуелна помоћ слабијим ученицима од стране бољих. Тај период је обележен изложбама ликовних радова ученика и позоришним представама у којима су глумили ученици, па и сам Бранимир. У посебно драгој успомени му је остао завршни састанак за даље образовање који се организовао на крају осмог разреда. Тада су професори могли да предложе ученицима професионално усмеравање, јер су их одлично познавали. Наравно, таква врста конструктивног разговора била је у корист ученика, а што је интересантније, ученици су поштовали препоруке својих професора.
Било је доста ваншколских активности, спортских дружења и такмичења. Још тада се у њему развила љубав према спорту, фудбалу, а касније и тенису. Од 1959. до 1974. играо је у фудбалском клубу „Слога“, коме је данас враћено пређашње име „Цар Константин“. Потом је дуго био председник Скупштине овог клуба. Био је активан и у Фудбалском клубу „Партизан“, који је такође постојао у то време.
Бранимир је једна од значајних личности на културној сцени града Ниша. И данас, иако је у пензији, неуморно ради на факултету као професор, активно учествује у спортском животу града и даје свој допринос његовом развоју. Радо је виђен у друштву колега и пријатеља који га једноставно зову Бане Кембриџ.
